Joža i Ana nakon dvajst let otišli na more, ali želudec im je ostal v Međimurju
Kad Međimurec veli da bu nekam išel, onda to nije samo putovanje. To je projekt.
Planira se tjednima, računa se svaka kuna, slaže se svaka torba, a na kraju se još tri puta provjeri jesu li ugašena svjetla, zatvorena voda i jesu li kokoši dobile kuruzu.
Tako je i moj susjed Joža, čovjek od reda i navike, nakon punih dvadeset godina došao na ideju da svoju Anicu, ženu kakvu samo poželjeti možeš, odvede na more.
Ne zato što su dobili na lotu, niti zato što im je netko platio apartman. Nego zato što su navršili četrdeset godina braka.
„Ana“, rekao joj je jedne večeri, „četrdeset let si me trpela. Red je da te odpelam na more.“
I krenule su pripreme.
Ana je spakirala dvije torbe odjeće i tri torbe hrane. Pohanoga piceka toliko da bi mogla nahraniti pola kampa, kuhana jaja, paradajz, mladi luk, domaći kruh, gibanicu, štrukle, litru soka od bazge i dve flase radenske..
Za svaki slučaj.
Joža je predložio da putuju autocestom.
„Kakva autocesta?“ odmahnula je Ana rukom. „Pa nismo išli dvajst let. Bumo išli po starinski, starom cestom. Da vidimo sela i gorice, da stanemo kad nam se pije kava i da na gepeku od auta pojemo piceka.“
Joža je malo zgruntal, malo računao potrošnju benzina, ali je na kraju zaključio da žena nakon četrdeset godina braka ipak ima pravo birati put.
I tako su krenuli. Lagano, bez žurbe.
Kod Karlovca su stali na kavu, kod Ogulina pojeli pola piceka, a kod Senja drugu polovicu. Kad su stigli na more, gotovo im više ni apartman nije trebao — najeli su se kao da su bili na svadbi.
Kad su prvi put došli na plažu, Ana je skinula šlape i hrabro zakoračila u more.
„Joj, Joža!“ viknula je. „Pa ovo je mrzlo kaj led!“
Joža je pokušao ispasti frajer pa je ušao do koljena.
„Zdena je, ali dobro…“
Kad mu je prvi val poškropio usta, samo se namrštio.
„I slano! Kaj oni nemaju malo obične vode za zmešati?“
Cijeli su dan gledali kako se ljudi namaču, plivaju i skaču, a njima je bilo najljepše sjediti pod borom i računati koliko je tko platio sladoled.
More je lijepo gledati, ali njivu ipak ne možeš zamijeniti plažom.
Navečer su se lijepo odjenuli i krenuli prema konobi. Međutim, pred apartmanom su ih dočekali susjedi.
„Nemojte nikamo. Mi smo pripremili večeru, dođite k nama.“
Na stolu — sve na lešo.Riba na lešo. Krumpir na lešo. Blitva na lešo. Pomidori. Maslinovo ulje na sve strane.
Ana se pristojno smješkala, a Joža je vilicom prekopavao po tanjuru, tražeći barem komadić špeka.
„Jel imate možda malo octa i črnog ulja?“ oprezno je upitao.
„Ne treba ocat“, objasnili su domaćini. „Samo maslinovo ulje.“
Joža je kimnuo glavom, ali po njegovu se licu vidjelo da mu se srce polako vraća kući, prema Međimurju.
Onda su domaćini iz kuhinje donijeli veliku zdjelu.
„Izvolite, probajte čentrun. Pravi domaći.“
Joža i Ana pogledali su se.
„Čentrun?“ prošaptala je Ana. „Joža, jel to možda nekakva riba?“
„Ne znam“, odgovorio je, „ali ak se miga, ti prva probaj.“
Na kraju su saznali da je čentrun zapravo lubenica. Pristojno su kušali, pohvalili domaćine i priznali da je slatka, iako je Joža još uvijek potiho sanjao tanjur graha s kobasicama.
Trećeg dana više nije mogao izdržati.
„Meni fali jeden pošteni komad mesa. Domaći špek. Mast. Da si kruh namažem kak Bog zapoveda. Ovo maslinovo ulje je dobro, ali nekak mi je preveč tekuće.“
Ana se samo nasmijala.
„Znala sam da buš to rekel.“
Otvorila je hladnjak i iz njegove dubine izvukla mali paket koji je potajno donijela iz Međimurja.
Domaći špek. Luk. Vugurke. I malo masti.
Joža ju je pogledao kao da se znova zaljubio.
„Ana, ti si žena za Nobelovu nagradu. Mogel bi te kusnuti .“
Taj je zajtrek mirisao više na Donji Kraljevec nego na Jadran, ali nikome nije smetalo. Galebovi su zbunjeno kružili iznad terase, valjda prvi put u životu osjećajući miris prepečenoga špeka, dok je Joža zadovoljno grizao domaći kruh i hrskave vugurke.
Kad je došlo vrijeme povratka, još je jednom pogledao prema moru.
Lijepo je to more, zaključio je. Veliko, plavo i slano. Ljudi su dobri, pomidori fini, maslinovo ulje zdravo, a čentrun sladak da slađi ne može biti.
Ali doma je ipak doma. Tam me ne čeka riba na lešo, tam me čeka meso.
Kad su se vratili u Međimurje, susjedi su ih odmah počeli ispitivati kako im je bilo.
Joža je ozbiljno odgovorio:
Da vam nekaj povem, čovek more obići celi svet,kupati se v najlepšem moru i jesti ribu na sto načina. No kad dojde doma, kad zagrize kruh namazan s mašću, zgrabi domaće vugurke i odreže debeli komad špeka, onda zna zakaj je Međimurec. I zato ako pitate pravog Međimurca kak mu je bilo, odgovor bu vam uvijek isti:
Malo je zastao, pogledao Anu pa dodao:
„Lepo je bilo, ali drugi put moramo zeti još jednoga piceka. I duplo više vugurki.“
