Ja: Tata ja bi htel dati otkaz u nacionalnom kazalištu i posvetiti se nezavisnoj sceni i Kerekesh Teatru. Me podržavaš u tome?
TATA: Da sine.
Ja: Tata je bi da organiziramo najveći kazališni festival u Hrvatskoj, da putujemo i igramo više od svih kazališta, da snimamo filmove i serije bez obzira što nas institucije ne podržavaju u tome. Idemo probati. Jesi za?
TATA: Da sine.
Ja: Tata ja bi da u Varaždinu izgradimo kulturni centar jer puno kreativaca, isto ko i mi, nemaju adekvatni prostor i mislim da budemo tak nekaj ostavili iza sebe. Nekaj vidljivo. Nekaj opipljivo. Budeš uz mene?
TATA: Da sine.
Ja: Hvala ti na svemu tata. Ali ima jedna stvar. Nisam ti na početku to rekel jer ni sam nisam znal kaj bude se sve događalo na putu da sve to zajedno napravimo. Tata morali budemo snimiti tisuće zajedničkih videa i napravit tisuće fotografija zbog promocije predstava za koje budemo imali probe u garaži, a koje budemo kasnije igrali nekad i u vatrogasnim domovima i pod šatorima i na trgovima, na sajmovima i na pijanim selskim zabavama. Predstave budemo igrali nekad s temperaturom +40, nekad pod gripom, nekad s upalom pluća, nekad s nogom u gipsu, nekad i na dan smrtnog slučaja u našoj obitelji. Kad budemo snimali filmove tata, ne samo da nam institucije ne budu pomogle nego budu nas i pljuvale, kolege glumci, redatelji, scenaristi i producenti budu pljuvali po nama i na sve načine budu probali umanjiti naš trud i poništiti naš uspjeh. U jednom trenutku tata i publika bude blatila tvoj rad, rugala ti se i zaboravila na sve tvoje nacionalne i internacionalne nagrade i priznanja i na sve tvoje genijalne i nezamislivo kvalitetne uloge u filmovima, serijama i kazalištu. Tata i na tom putu sve bude više dana kad budeš moral i sam zaboraviti na svih svojih 50 nagrada i više od 200 maestralnih i uvijek drugačijih uloga i trebal budeš zanemariti privatni život i vozil budeš teretni kombi i nosil budeš scenografiju i slagal budeš stolce za publiku i smijal budeš se kad ti nije do ničega i nasmijaval budeš ljude svaku večer makar ti se plače koliko ti je teško i ja te molim ako možeš kao cigo Trpimir staviti na sebe bundu i na -5 stupnjeva, po snijegu, kiši i vjetru dijeliti sa mnom gulaš s kojim zahvaljujemo ljudima koji nam pomažu svojim donacijama u izgradnji kulturnog centra. Budeš tata sve to napravil zajedno sa mnom?
TATA: Da sine.
Ja: Hvala ti na svemu tata. I oprosti još jednom kaj ti sve ovo nisam rekel prije i upozoril te na to, ali stvarno nisam sve to mogel znati.
SRETAN DAN OČEVA SVIM TATAMA
