Bio sam svakoga dana na ulici, sam, mokar od kiše i gladan, kada si se ti pojavila. Rekla si svojim prijateljima da nastave bez tebe, a zatim si izvadila pažljivo umotan sendvič koji ti je mama spremila, spustila se na koljena, pomazila me po glavi i ponudila mi polovicu. Nisam znao kako da reagiram, bio sam zbunjen i to mi je bilo novo iskustvo. Gladan sam bio, ali u tom trenutku, sve što sam osjećao bilo je da zaboravim na hranu i samo te gledam u oči, vrteći repićem od sreće i iznenađenja.
Tada je to postao naš svakodnevni ritual, sve do onog dana kada si mi rekla da si skupila hrabrost i da ćeš me odvesti kući, da ćeš zamoliti roditelje da ostanem s vama. Nažalost, to se nije dobro završilo… Bio sam otjeran, ali me to nije toliko boljelo koliko suze u tvojim očima. Nisam ni shvaćao koliko mi značiš, ali znao sam da i ti meni značiš. I dalje ću biti na istom mjestu, svakog dana ću te čekati, jer to kratko vrijeme provedeno s tobom jedino je što mi preostaje, i to mi daje snagu da živim. Možda će jednom drugi shvatiti koliko je to važno.
